Vođeni željom da ideju prazničnog darivanja pretvorimo u zajedničku akciju, pokrenuli smo kampanju u okviru koje smo pozvali ljude dobre volje da učestvuju donacijom u vrednosti jedne knjige NJKV princeze Ljubice Karađorđević „Borba za zapis“, uz ideju da Fondacija Koreni za svaku doniranu knjigu daruje još jednu. Taj poziv je ubrzo prerastao u snažan talas dobrote, koji su pokrenuli naši prijatelji i svi koji su prepoznali značaj ove akcije, potvrđujući da se u trenucima kada je najpotrebnije zajedništvo se uvek probudi i ojača.
Iz tog zajedničkog čina proistekla je i konkretna pomoć: uspeli smo da darujemo 200 porodica na Kosovu i Metohiji, uz skromnu ali jasnu poruku da nisu zaboravljeni, i kao potvrdu da vera, solidarnost i dobrota i dalje žive među nama i imaju snagu da stignu tamo gde su najpotrebniji.
Prvi korak kroz svetinje Kosova i Metohije - Pećka Patrijaršija
Prva svetinja na našem obilasku Kosmeta bila je Pećka patrijaršija, mesto na kome se koraci prirodno utišaju, a misli saberu. Postoji nešto u tom prostoru što se ne može objasniti, već se oseti, kao blizina onoga što nas određuje i povezuje, uprkos vremenu i udaljenosti.
U njenoj tišini, među zidovima koji traju još od 13. veka, oseća se neprekinuto prisustvo vere i života. Crkve koje čine ovaj kompleks, crkva Svetih Apostola, crkva Svetog Dimitrija i crkva Svetog Nikole, stoje kao svedočanstvo dugog trajanja, a u dvorištu stari šam dud, star više od sedam vekova, podseća da ono što je posađeno sa verom i ljubavlju može da nadživi vekove.
Ovde su se kroz istoriju donosile velike odluke, a od 1924. godine upravo se u ovoj svetinji ustoličavaju srpski patrijarsi, što joj daje dodatnu težinu i mesto u našem zajedničkom pamćenju.
U Pećkoj patrijaršiji dočekala nas je igumanija Haritina sa sestrinstvom, u toplini koja se odmah oseti i prepozna. U razgovoru sa njima čuli smo o svakodnevnim izazovima sa kojima se suočavaju poslednjih godina, ali i o snazi da se ostane i istraje, uprkos svemu. Na kraju posete ispraćeni smo blagoslovom, koji smo poneli sa sobom kao tih, ali snažan početak našeg daljeg puta kroz svetinje Kosova i Metohije.
U svetlosti Visokih Dečana
I kada je sunce već zašlo, svetlost manastira Visoki Dečani obasjala je naš dolazak na poseban način, kao da nas je dočekala jedna drugačija dimenzija vremena u kojoj sve dobija dublji smisao.
U carskom gradu, Prizrenu
Sledeće mesto na našem putu bio je Prizren, carski grad koji u sebi čuva slojeve istorije, vere i vekovnog trajanja. Tamo su nas dočekali naši dragi prijatelji iz Topole, Velimir Mihailović, profesor Prizrenske bogoslovije, i njegova supruga Jelena, vrsna kaligrafkinja, čije nas je gostoprimstvo od prvog trenutka uvelo u duh ovog posebnog grada.
Noć smo proveli u Prizrenskoj bogosloviji, gde smo imali priliku da uz prijatnu večeru i razgovor sa profesorima čujemo više o životu i radu ove ustanove. Posebno nas je impresioniralo koliko je čitav prostor uredan i negovan. Iza tog utiska stoji svakodnevna briga učenika, koji su zaduženi za održavanje reda i prostora u kojem uče i žive. To je jedna od onih slika koje govore mnogo o zajednici, vaspitanju i odgovornosti koja se ne uči samo rečima, već i svakodnevnim primerom.
Već u ranu zoru krenuli smo u obilazak Prizrena, grada koji je nekada, prema predanju, imao čak 365 svetinja – po jednu za svaki dan u godini.
Prva svetinja koju smo posetili bila je Bogorodica Ljeviška, nekadašnja glavna crkva Prizrena, koju je temeljno obnovio kralj Milutin. U njenim zidovima prepliću se vekovi istorije, ali i tragovi stradanja i obnove. Freske, vekovima skrivene pod naslagama kreča tokom osmanskog perioda, ponovo su otkrivene i danas svedoče o snazi vere i kulture koje su, uprkos svim iskušenjima, uspele da opstanu.
Pred grobom cara Dušana
Naš put nastavili smo obilaskom Svetih Arhangela kod Prizrena, mesta koje u sebi nosi i veličinu i stradanje jednog vremena. Manastir je tokom dolaska Osmanlija porušen, a njegovo kamenje korišćeno za gradnju džamije u Prizrenu, što svedoči o dubokom istorijskom ranjavanju ovog svetog prostora.
U glavnoj manastirskoj crkvi počiva car Dušan, a i danas se u ovom prostoru oseća prisustvo jednog od najvažnijih slojeva naše srednjovekovne istorije. Posebno snažno deluje činjenica da je ikona Svetog Arhangela preživela paljenje manastira, kao tiho svedočanstvo da ono što je sveto ostaje i onda kada sve drugo nestane.
Prvi susret sa dečicom u Velikoj Hoči
Naš put nastavili smo ka Velikoj Hoči, mestu koje u sebi nosi tišinu trajanja i snagu jednog naroda koji ostaje na svom ognjištu. Obišli smo crkvu posvećenu Svetom Stefanu, skromnu svetinju koja i danas, uprkos vremenu, stoji kao čuvar vere i opstanka.
U konaku u Velikoj Hoči održali smo promociju „Borbe za zapis“, u atmosferi koja je bila susret reči i emocija. Tom prilikom darivali smo dvadesetak potpisanih knjiga, u ime donatora, kao mali, ali iskren znak pažnje deci koja su nas dočekala otvorenog srca.
Ali ono što se najdublje pamti nije organizacija, već pogledi i osmesi. Susret sa decom bio je najlepši deo tog dana, njihova radoznalost, iskrenost i lakoća sa kojom su prilazili princu Mihailu i princezi Ljubici pretvorili su sve u trenutak koji se ne zaboravlja. Razgovarali su bez zadrške, smejali se, pitali, fotografisali se, kao da se poznajemo odavno. I upravo u toj jednostavnosti, bez distance i protokola, rodila se ona prava toplina, ona koja ostaje dugo nakon što se put nastavi dalje u nadi da ćemo se ponovo sresti.
Poseta manastiru Zočište
Iako nije bio planiran u našem prvobitnom rasporedu, put nas je odveo ka manastiru Zočište. Na tom prostoru, gde se oseća i težina i nada, dočekala nas je svetinja koja je kroz vekove ostala duboko urezana u sećanje ovog kraja i naroda koji ga čuva.
Manastir Zočište posvećen je svetim Vračima, Kozmi i Damjanu, a prvi put se pominje početkom 14. veka u povelji svetog kralja Stefana Dečanskog.
Kroz svoju noviju istoriju, manastir je nosio i teške trenutke stradanja. Tokom 1998. i 1999. godine bio je porušen, a mošti Svetih Vrača prenete su u manastir Sopoćane, kao znak da se svetinja, i kada je ranjena, čuva gde god da se nalazi. Tek 2004. godine monasi su se vratili i započeli obnovu manastira, vraćajući mu život na mestu gde je dugo bio prekinut.
Nakon obnove, u manastir su vraćene i mošti svetih Kozme i Damjana, koje smo tom prilikom sa posebnim poštovanjem celivali, u tišini koja je nosila i sećanje na stradanje, ali i zahvalnost za povratak života ovoj svetinji.
Gračanica – srce koje kuca za sve nas
Postoje mesta pred kojima se prirodno utišamo, gde reči postanu suvišne, a osećaj govori više od svega. Gračanica je svetinja pred kojom čovek zastane, ne zato što mora, već zato što oseća. Nema buke, nema velikih reči, čuje se samo tihi šapat srca upućen Bogu. Molitve su ovde nadživele carstva, oluje i stradanja. Svaka sveća upaljena u Gračanici nosi nečiju nadu, a svaka suza prolivena pred ikonom pretvara se u snagu. Gračanica je i suza i osmeh u isto vreme, srce koje kuca za sve nas.
U Gračanicu smo stigli sa posebnim osećajem, a doček mitropolita Teodosija učinio je taj trenutak još značajnijim i blagoslovenim. Njegove reči i prisustvo nosili su mir i snagu, kao potvrdu da i danas, uprkos svemu, na ovom prostoru živi vera koja okuplja i drži ljude zajedno.
Sestre manastira približile su nam istoriju Gračanice, ali i duboku simboliku ikonopisa koji krasi njene zidove. Svaki lik i svaki pogled sa fresaka nosi poruku koja se oseća, kao živo svedočanstvo vere koja traje i ne prestaje.
Nakon tog sabranog i duboko emotivnog trenutka, uputili smo se u Dom kulture Gračanica, gde smo, uz veliku zahvalnost Živojinu Rakočeviću, direktoru ove ustanove, održali promociju „Borbe za zapis“ uz nastup hora „Carski glasovi“, čiji je nastup svojim pesmama upotpunio promociju i uneo dodatnu emociju u ovo okupljanje. Njihovo izvođenje bilo je lep podsetnik na snagu zajedništva, muzike i tradicije koju čuvamo i prenosimo novim generacijama. Tom prilikom darovali smo 100 srpskih porodica ovom knjigom, uz princezinu posvetu.
Bio je to susret u kome su se reči pretočile u emociju, a prisustvo ljudi u potvrdu da sve što radimo ima smisla onda kada se deli i kada stigne tamo gde je najpotrebnije. Princ Mihailo i princeza Ljubica Karađorđević su se nakon podele knjiga zadržali u razgovoru sa prisutnima, a posebno ih je dirnulo što su mnogi sa poštovanjem i toplinom govorili o NjKV princezi Lindi Karađorđević.
Sa našim narodom na Kosovu i Metohiji bila je u jednom od najtežih perioda u novijoj istoriji, tokom aprilskog pogroma 2004. godine. Iako je prošlo više od dve decenije, njen trud, podrška i iskrena briga nisu zaboravljeni. Upravo to svedoči koliko se istinska dobrota pamti i koliko znači kada je neko uz svoj narod onda kada je najteže.
Pasjane - gde se molitva izgovara u istom glasu
Ustali smo pre svanuća kako bismo još jednom videli lepotu manastira Gračanice na jutarnjem svetlu, a zatim smo se uputili ka Pasjanu, malom mestu koje nas je dočekalo i ostavilo bez reči.
Dolaskom u portu crkve zatekli smo svega nekoliko ljudi, ali i mir koji je najavljivao nešto neobično. Ulazimo kroz mala crkvena vrata, pognuti zbog niskog dovratka koji je prema legendi namerno sagrađen da Osmanlije ne bi mogle da nagrnu u crkvu na konjima. Ono što nas je dočekalo unutra prevazilazi svako očekivanje.
Crkva ispunjena narodom, od beba od svega nekoliko meseci do staraca od 98 godina. Svi zajedno, sabrani u istoj molitvi, izgovarali su reči koje su odjekivale kao jedan glas. Sveštenik je lomio naforu trudeći se da je bude dovoljno za sve prisutne, kao jednostavan ali snažan znak zajedništva koje se tu živi. Nakon službe, imali smo blagoslov da se i pričestimo, što je za nas bio posebno dubok i ličan trenutak.
U tom istom danu, sa posebnom pažnjom i poštovanjem, poklonili smo se moštima svete Bosiljke Pasjanske, koja je kanonizovana 2018. godine. Njena priča, kako smo čuli, nosi duboku bol i snagu, stradala je jer nije želela da se odrekne svoje vere.
Posebno snažan utisak ostavila je priča koju smo čuli od starije gospođe, koju u selu zovu „ključarica“. Tokom obnove crkve primećeno je da je jedan od nosećih stubova šupalj, a u njemu su pronađene skrivene mošti svete Bosiljke. U periodu kada crkva još nije imala sigurnu zaštitu, ,,ključarica" i njen suprug su čak četiri meseca spavali na podu crkve, čuvajući mošti dok nije doneta odluka o njihovom zvaničnoj kanonizaciji i zaštiti. Od tada, ključ crkve ostaje u njenim rukama, zbog čega je u narodu i danas zovu „ključarica“.
Nakon službe, u parohijskom domu, zahvaljujući HO „Kosovsko Pomoravlje“, organizovana je promocija knjige „Borba za zapis“. Tom prilikom darivali smo 80 srpskih porodica ovom knjigom, kao znak podrške, pažnje i zajedništva, u mestu koje nas je duboko dotaklo svojim ljudima i njihovom snagom.
Bio je to susret ispunjen emocijom i toplinom, u kojem se sve što smo tog dana doživeli u Pasjanu prirodno spojilo u jednu celinu, veru, zajednicu i čin darivanja koji ima smisla upravo tamo gde je najpotrebnije.
Knjiga koja nas je povezala i put koji se nastavlja
Na kraju ovog puta ostaje osećaj duboke zahvalnosti i ponosa. Ponosni smo što smo, zahvaljujući knjizi „Borba za zapis“, uspeli da obradujemo 200 srpskih porodica na Kosovu i Metohiji. Ono što je počelo kao ideja, pretvorilo se u put koji nismo mogli ni da zamislimo, put koji nas je vodio kroz svetinje, ljude i susrete koji ostaju zauvek urezani.
Ova knjiga nam je još jednom pokazala svoju snagu, ne samo kao izdanje, već kao most između ljudi, kao povod za dobro delo i kao znak da zajedništvo i dalje postoji.
Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali, donirali i verovali u ovu akciju. Svaka podrška bila je deo nečega većeg i svaki doprinos se pretvorio u osmeh jednog deteta i toplinu jedne porodice.
Tokom ovog puta shvatili smo i da pred nama ima još mnogo dece koju želimo da obradujemo. Zato nastavljamo akciju poklanjanja knjiga deci na Kosovu i Metohiji i dalje, sve dok postoji potreba i dok postoji dobra volja da se pomogne.
Ako želite da i vi obradujete dete u jednoj od enklava, možete učestvovati uplatom na sledeći način:
Uplatilac: Vaše ime i prezime, adresa
Iznos: 2.150 dinara
Primalac: Fondacija Koreni, Bulevar kralja Aleksandra 114, 34310 Topola
Svrha plaćanja: Poklon knjiga za KiM
Broj računa: 160-555284-05
Šifra plaćanja: 221
Mi ćemo knjigu potpisati u vaše ime, kako bi dete znalo ko mu je dar poslao, a vama ćemo poštom poslati zahvalnicu.
I ono što nas posebno vodi dalje, za svaku knjigu koju vi poklonite, mi ćemo pokloniti još jednu, kako bismo zajedno obradovali što više dece i porodica na Kosovu i Metohiji.
Nikada ne zaboravljamo svoje korene, svoje poreklo, veru i identitet, jer nas upravo oni oblikuju u ono što smo danas.